Svaki dan, dodjem kuci, obavim sve sto imam, i zatim pred spavanje uzimam tu svesku. Tu knjizicu koja zna citav moj zivot napamet. I krecem da citam, dok tama guta sve oko sebe, i jedini tracak svetlosti je on, moj dnevnik.
Dragi dnevnice, kako opisati danasnji dan? Ponovo sam sebi dozvolila da me povredi. Opet. Iznova i iznova, kao da zelim jos, kao da sam mazohista. Ni sama ne shvatam sto to sebi radim. Kao da mi prija bol koji mi svaki put nanosi. Kroz prozor svoje sobe vidim da kisa pljusti kao iz kabla. I samo zelim da sa njom odu sva osecanja prema njemu. Zasto samo ne mogu da se ugase, da zvuk nestane, da sve prestane, da kisa ode, i da se pojavi duga?
Samo razmisljam o trenutku kada sam mu sve dala, sve mu rekla, i svoje srce dala na tacni. A on… Gledao je kroz mene. Kao da me i ne vidi. Kao da nisam tu. Bio je u nekom drugom svetu. A onda, odjednom samo je rekao jednu jednostavnu rec, koja sve govori sama za sebe, koja moze da povredi i unisti mi srce, koje je vec previse puta povredjeno. Ta rec je bila ne…
Pogodila me je. Kao hiljadu munja, namenjenih samo za mene, kao hiljadu nozeva koji mi probadaju srce. Ali ja sam samo stajala i gledala kako se sve rusi preda mnom. Kako sve sto sam zelela da imam, sve ono sto bi ucinilo moj svet boljim, samo nestaje, poput praha.
Zasto sam mu rekla? Nisam trebala. Da samo mogu da vratim vreme, sve bi bilo kao pre. Mi bismo i dalje bili prijatelji u senci, i dalje bi sve znao o meni i ja o njemu, i dalje bih mogla da ga gledam bez osecaja stida, srama. Bez tih osecaja koje imam, zato sto sam mu otvorila svoje srce.
A sada dragi dnevnice, sve je nestalo. Skriveni pogledi. Skrivena ljubav. Sve… Sada zelim da ovaj bol nestane. Da opet budem ona stara ja. Da se smejem, da uzivam u svakom trenutku. Da se ne bojim da ga pogledam, da pricam sa njim. Zelim da mi opet bude najbolji prijatelj koji je pre bio. Ali nakon ove veceri, to vise ne postoji.
Da li ga mogu zaboraviti? Istrgnuti iz svojih secanja, uspomena… Otisao je. Ostale su samo suze neisplakane i sakrivene u dnu duse. Njegov glas mi jos uvek odzvanja u usima. Ali dnevnice, jedno ti mogu obecati, pokusacu. A sad idem da nastavim da gledam u kisu, i da se nadam da ce vremenom uspeti da spere tugu sa mog srca. I dnevnice, hvala sto si uvek tu da me saslusas. Volim te…
Нема коментара:
Постави коментар